ВАЊА РАНКОВИЋ, ученица одељења 4/5, природно-математички смер

Сада студенткиња Саобраћајног факултета Универзитета у Београду

„Све што је лепо кратко траје“, фраза је којом бих могла да опишем своје школовање у нашој Седмој београдској гимназији. Одакле почети? Седим, размишљам и не знам о чему прво да пишем. Да ли о дивном дружењу, стеченом знању или слатким мукама? Помисао на те четири године у мени изазивају преплитање бројних емоција и успомена.

Завршетак основне школе, као и свима, пао ми је тешко. Нисам се радовала даљем школовању. Иако Седма београдска гимназија није била први избор при мом одабиру средње школе, она је била сигуран пут ка мом успеху. Преласком у њу, моја одбојност и предрасуде су биле заувек заборављене.

Дођох у нови разред, међу нова лица, где сам успела вредним радом и трудом, који су потребни за све у животу, да се изборим за место најбољег ученика међу својим вршњацима, за Ђака генерације.

Када нам неко спомене школу, свима су нам прве асоцијације на њу оцене. Из те перспективе и ја сам гледала на почетку школовања. Било ми је важно само да се у мојој рубрици нижу петице. Како је време пролазило, та слика добила је другачије тонове и димензије. Мој одлазак у школу више није био суморан и усмерен само ка учењу. У тој згради која има душу, чекали су ме људи који су најзаслужнији за мој успех, моји професори и другови. Без обзира на све несугласице, а наравно да је и њих било, иза нас остају тренуци пуни врлина. Поред бројних формула, романа, лекција којима су ме научили, упознали су ме са стварношћу, где је важно изборити се за своје место. Помогли су ми да изградим себе. Сваки нови час употпуњавао је моју личност и развијао обим мог мишљења.

Сваком човеку на самом рођењу дата је његова сврха. Ми лутамо и трагамо за њом, док је не нађемо, некад и безуспешно. Тек онда када дођемо до ње, ми смо остварени као комплетне особе. Захваљујући мојој школи, Седмој београдској гимназији, мом водичу, ја сам пронашла себе и сада сигурним кораком ходам ка новом поглављу у свом животу, на Саобраћајном факултету. Поносно ћу причати да сам била ђак ове школе и са осмехом се сећати средњошколских дана.

Свим будућим ученицима бих поручила да изграде најбољу верзију себе. На вама је да се трудите, а подршку ћете сигурно добити. Будите добри и узорни ученици, јер, када вам срцем овлада жеља за низом успеха који се ређају један за другим, онда нико не може да вам стане на пут.

Велико хвала директору школе, мојој разредној Радосави Лазовић, свим професорима и мом одељењу IV-5.

„Вера у себе је прва тајна успеха.“ (Ралф Волдо Емерсон)

ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ У ШКОЛСКОЈ 2017/2018. ГОДИНИ

КАТАРИНА МИЛОВИЋ, одељење IV3 , друштвено-језички смер, сада успешни студент психологије на Филозофском факултету Универзитета у Београду



Дођох. Видех. Победих.

Себе, наравно.



Помогоше ми дивни људи, они ме водише.

Дођох у ситуацију да пишем о томе и речи као да неће напоље. Рекла бих много тога али не знам ни за шта друго сем за љубав. Наравно, пуно физике, математике а и историје. Научих доста, али пре свега научих како да учим. Док сам слушала сва та излагања о свему, слушах људе који говораху. Они ми осташе урезани у памћењу, мада што је најважније, у срцу.

Мислим да и ја помогох неким људима, чинех медвеђе услуге, мада поприлично свесна тога. Говораше ми људи да ја то уденем тако да изгледа лако, а ја бих само одговарала да је то тако кад разумеш. А мислим да ја разумех зато што су то и професори разумели, онако како то одрасли људи разумеју. Дадоше нам увид у стварни свет на један прелеп, њима својствен начин. Више ме не плашише ни све те силне формуле ни сви ти силни слојеви друштва ни телесни системи, па чак ни људи.

Поносна сам на те професоре, на ту Седму гимназију. Поносна сам на напредовање како људи тако и деце. Инспирисали смо једни друге. Налазили нове приступе проблемима. Верујем да ће се све то кретати најбоље што може, можда чак и боље но што је за мене и моју генерацију било. И даље осећам искрене подстицаје и похвале тог дивног колектива. Мислим да су они били вољни да уче од нас исто колико и ми од њих. Због тога на овај период свог живота, који и није толико далеко иза мене, гледам са пуним срцем и дивљењем. Колико је било тешко да их оставим толико је било и лако, јер сам знала тад као што знам и сад, било им је једно лепо, а и дивље (морам напоменути) искуство.