КАТАРИНА МИЛОВИЋ, одељење IV3 , друштвено-језички смер, сада успешни студент психологије на Филозофском факултету Универзитета у Београду

Дођох. Видех. Победих.

Себе, наравно.

Помогоше ми дивни људи, они ме водише.

Дођох у ситуацију да пишем о томе и речи као да неће напоље. Рекла бих много тога али не знам ни за шта друго сем за љубав. Наравно, пуно физике, математике а и историје. Научих доста, али пре свега научих како да учим. Док сам слушала сва та излагања о свему, слушах људе који говораху. Они ми осташе урезани у памћењу, мада што је најважније, у срцу.

Мислим да и ја помогох неким људима, чинех медвеђе услуге, мада поприлично свесна тога. Говораше ми људи да ја то уденем тако да изгледа лако, а ја бих само одговарала да је то тако кад разумеш. А мислим да ја разумех зато што су то и професори разумели, онако како то одрасли људи разумеју. Дадоше нам увид у стварни свет на један прелеп, њима својствен начин. Више ме не плашише ни све те силне формуле ни сви ти силни слојеви друштва ни телесни системи, па чак ни људи.

Поносна сам на те професоре, на ту Седму гимназију. Поносна сам на напредовање како људи тако и деце. Инспирисали смо једни друге. Налазили нове приступе проблемима. Верујем да ће се све то кретати најбоље што може, можда чак и боље но што је за мене и моју генерацију било. И даље осећам искрене подстицаје и похвале тог дивног колектива. Мислим да су они били вољни да уче од нас исто колико и ми од њих. Због тога на овај период свог живота, који и није толико далеко иза мене, гледам са пуним срцем и дивљењем. Колико је било тешко да их оставим толико је било и лако, јер сам знала тад као што знам и сад, било им је једно лепо, а и дивље (морам напоменути) искуство.