На међународном литерарном конкурсу "Гордана Брајевић" у Алексинцу, ученица Јована Јочић (3/2) је освојила прву награду за прозу, а Олгица Стајић (4/2) другу награду за поезију.

Једна слика

На корицама књиге ,,Алхемичар“ Паола Коеља, која стоји на полици наше кућне библиотеке,                                                                     приказана је необична слика.Дуго сам је посматрала,дуже него што сам размишљала о самој                                                        књизи.Питала сам се какву је тугу носио у себи уметник који је насликао.  Како  је успео да                                              лепоту искаже на тако мрачан начин?!!

О ,,Алхемичару“ нисам превише размишљала.Слика је изазвала моју радозналост и открила                                                                                                      сам да је њен творац Каравађо.Добро сам запамтила његово име... На скоро црној позадини                                                                                                                          слике, у самом средишту црнила,види се младић који,нагнут над водом,заљубљено посматра                                                                                                                                                                               свој одраз.Његова белина исијава насупрот тамне позадине.Сваки делић слике хипнотише мој поглед и ја не могу да га одвоји од ње.Кад би младић подигао поглед, угледао би мене, ухватио                                                                   би ме као крадљивицу...                                                                                                                                                                                                                        Нажалост, ја осећам да он нема снаге да одвоји поглед, и мрак који нас раздваја велик је као                                                                                 свемир.Чак и кад би ме погледао,за њега бих била само црна тачкица  тог свемира, јер он је                                                                                   Нарцис.То је загонетка коју ја треба да решим.Шта је Каравађо хтео да каже овом  сликом?                                                                                                                            Нарцис,то је онај складни пролећни цвет што бокори у баштама.Нарцис, прелепи младић                                                                         из грчке митологије, у којег су биле заљубљене све девојке.Због лепоте постао је охол  и                                                                                                                                                 себичан и ниједна за њега није била довољно добра.Био је довољан сам себи.Због његове                                                                                       превелике охолости, богиња га је проклела.Кад угледа свој лик у одразу, неће моћи  од                                                                                        њега да се одвоји.Не примећујући више ништа,сем своје лепоте, остаје  непомичан  и                                                                                заробљен  за сва времена.Ухваћен и на платну,ухваћен и у мислима сваког ко је вековима                                                                                                                                                                                         уназад застајао испред слике, као што ће вековима унапред хладна и мртва бити лепота                                                                                                                                                                  која постоји сама за себе, без икаквог смисла.Везан клетвом лепи младић умире.На месту                                                                             његове смрти ниче цвет.Из нечега што је изгубило смисао, ствара се нови живот.Лепота                                                                                              која може да постоји и да траје.Тајна коју је сликар сакрио потезима своје четкице,није само                                                                                                                                                               осликани мит.Физичка лепота без лепоте душе – казна је.Живот у коме волимо само себе,                                                                                               живот је потпуне таме.

Вредини је малени цвет што расте крај пута од празне и хладне лепоте човека.

Јована Јочић, 3/2, Седма  београдска гимназија

Кошава

Поново дува кошава...
Затварам све прозоре, 
Да случајно не допутује
Мирис твога парфема.
Бојим се,
Кријем се,
Као дете, испод ћебета.

Чујем како свлачи дрвеће...
Облачиш ли јакну, 
Излазиш ли на терасу,
Тражећи мирис чаја у ваздуху,

Јабука и цимет?
Размишљаш ли док палиш још једну...
Или се кријеш?

Претиле су кошаве...
А ми смо се заједно крили
Испод ћебета
И грејали стопала,
Не допуштајући
Да их она раздвоји.
Нисмо се плашили.

Бојимо се.
Кријемо се,
Свако испод свог ћебета,
Као деца...
Како ли смо остали усамљених стопала?

Олгица Стојић, 4/2, Седма београдска гимназија