Зна се да је сваки почетак тежак, па ево на почетку једно питање о почецима. Какав је био први сусрет са ђацима Седме београдске гимназије? Да ли сте одмах нашли заједнички језик или је ипак требало времена?
Милан: На почетку је било мало чудно док се нисмо упознали.Први пројекат из прошле школске године је по много чему био интересантан, а вероватно и по томе, јер је то био мој први сусрет са вашим ученицима. Затим смо лепо радили, створили фину атмосферу и завршили концерт најбоље што смо у том тренутку могли и добили заиста пуно похвала, и за идеју и за начин на који смо извели програм. Било је и неких мање позитивних коментара, рецимо, како су то биле једноставне песме са само неколико акорда, али познато је да су многи светски хитови управо песме са неколико акорда па то нисам схватио као неку озбиљнију критику. Ми смо и тада репертоар формирали искључиво по предлозима ваших ученика.
Како сте дошли на идеју да покренете „Музички покрет Седме“ и ко је све у томе учествовао?
Милан: Гледао сам ствари из свог угла. Кад сам почињао да се бавим музиком, није било радионица и могућности да вам неко нешто на тај начин покаже. Данас су ствари напредовале па ми се учинило као занимљива идеја. Идеју сам изложио вашем директору Мирославу Маркићевићу и педагогу Драгици Китановски. Одмах су је прихватили и кренули смо у реализацију чим су се за то стекли услови.


Као искусном музичару, да ли Вам је било напорно да радите са младим људима који су тек на почетку своје потенцијалне музичке каријере? Да ли Вам је овај пројекат донео прво искуство рада са децом?
Милан: Није било напорно. Кроз раније промене чланова у бенду имао сам прилике да радим са младим људима, а и сам сам имао сличне проблеме на почетку каријере. Поучен таквим искуствима, није било пуно изненађења.
Прошле године радионица је завршена веома успешно. Да ли ћете се ове године трудити да надмашите успехе прошлогодишњег концерта и да ли сматрате да ће то сада лакше ићи, с обзиром на то да сте се већ уходали?
Милан: Ми јесмо поставили неки вид стандарда концертом прошле године, али музика није математика тако да је увек све другачије и пуно је фактора у игри. У овом тренутку смо у седмој недељи пројекта и наишао сам на другачије проблеме него прошле године. Тренутно неке ствари иду лакше а неке теже, тако да могу рећи да уходавање у правом смислу речи не значи пуно. Сваком новом пројекту се мора приступити са пажњом и спремношћу да се решавају специфични проблеми на које ће се наићи у процесу рада.
Колико дуго трају припреме за завршни концерт? Таленат или труд и упорност - шта је по Вашем мишљењу важније за успех?
Милан: Припреме су трајале шест недеља у школи у музичком кабинету, због чега смо морали да померимо професоре и ученике у неке друге учионице на чему им се заиста захваљујем. Сада смо завршили прву недељу у музичком студију за вежбање. Имамо још тачно три недеље рада до концерта. Таленат и рад су по мом мишљењу 50 % према 50 %, мада ја увек предност дајем раду.
Прошле године кроз школу је прошла књига обавештења, позивајући ђаке да се пријаве за аудицију за „Музички покрет“. Како је прва аудиција прошла и да ли је селекција била тешка?
Милан: Наше аудиције нису класичног типа. На нашој аудицији можемо чути ко како барата својим инструментом и које су то песме у игри. За рад у пројекту је много битнија жеља и воља и присуство на пробама, чиме стварамо тимски дух, ситуацију у којој ученици помажу једни другима, у којој се подржавају и уче једни оддругих и у којој су увек спремни да замене некога ко није са нама. Ове године, по договору са директором, пружена је шанса свима који су се појавили на аудицији. У процес је ушло укупно 18 ученика, од којих је сада остало 16 јер двоје ученика није долазило на пробе, па сам самим тим сматрао да су одустали од пројекта.
Да ли су се ове године пријавила иста деца или је прошлогодишњи концерт заинтересовао и неке нове младе таленте?
Милан: Спој овогодишње екипе је фудбалски речено, скуп „младости и искуства“. Аудиција је била занимљива јер је дошло пуно нових лица а и зато што су многи после прошлогодишњег концерта већ стигли индивидуално увежбани. То наравно не значи ништа јер их морамо све увести у тимски рад али је свакако предност у односу на прошлу годину. Ту су наравно и прошлогодишњи чланови који су желели да наставе рад и који су на јако леп начин увели своје нове колеге у начин на који смо радили прошле године.
Гости радионице били су и неки наши музичари. Како су њихове животне приче и приче о упорности и успеху на музичкој сцени утицале на децу?
Милан: Мислим да је боље да то питање иде нашим ученицима. Избор гостију је управо био према поруци и искуству које они имају. Ове године су нам гости били музичар и продуцент Бранко Исаковић, репер Бвана Хербалајзер, певач Марко Мандић и Ана Раџић прва девојка у Србији која свира усну хармонику. Бранко Исаковић је радио у легендарним бендовима из новог таласа, путовао по многим дестинацијама у свету, дружио се са многим познатим музичарима који су имали проблема са дрогом а није је никад пробао, Бвана нам је причао какав је његов пут био и зашто је критика оног што је лоше потребна, Марко Мандић нам је говорио о могућностима, успесима и лошим странама интернета а Ана Раџић како је победила своју болест и успела на крају да засвира инструмент који је тако дуго желела. Мислим да су ученици ове, као и уосталом прошле године, добили пуно различитих корисних информација о томе како музичари раде и са чиме се све боре.
С обзиром на то да деца данас лако губе интересовање и концентрацију, да ли је тешко мотивисати их на пробама? Да ли себе сматрате строгим "учитељем" или имате са децом пријатељски однос?
Милан: Када нешто радите, потребно је да имате јасан и прецизан циљ и да људе с којима радите према њему усмеравате. Верујем да у таквој ситуацији није битно да ли су то млађи или старији. Поверење је изузетно важно и да људи с којим радите схвате, колико сте ви посвећени раду са њима. Чини ми се да сам нашим ученицима дао добар пример, верујем да су сигурни у то да се на мене могу увек ослонити, питати било шта, сугерисати нешто другачије од онога што сам ја предложио и сл. Cтрогсамкадаје у питању квалитет онога што радимо. Заустављам песме доста често, понављамо их у недоглед, одустајемо од неких уколико изведба није на потребном нивоу, отворено говорим оно што мислим иако то некима није пријатно и инсистирам на одређеним решењима. Према ученицима се трудим да имам однос заснован на међусобном поштовању и поверењу. Моја позиција је незгодна јер им нисам званично професор, али све што радите у животу има своје добре и лоше стране, само је потребно мало ослушнути и прилагодити се ситуацији.
И за крај, који је увек лакши и лепши, посебно ако на крају следи концерт, мислите ли да ће се овај пројекат одржати и да ће и следеће генерације имати прилику да развијају своје таленте?
Милан: Показали смо и ове године да постоји велико интересовање за овај пројекат и да он има своје оправдање. Све што се око њега ради је позитивно. Овогодишња екипа је иако многобројна, почела да дише као један. Сви су у складу са својим могућностима посвећени ономе што радимо. Ове године нас прати ученик Матија Поповић који фотографише и снима видео о томе што радимо. Својим заиста посвећеним радом Матија је заслужио да добије награду, па смо одлучили да организујемо изложбу његових фотографија коју ћемо приредити непосредно пред концерт у холу школе. Ове године имаћемо и још један вид активности око концерта. Концерт ће бити хуманитаран. Заједно са директором и педагогом ћемо организовати скупљање новца за помоћ бившем ученику школе, Александру Новаковићу. То је још један од разлога да нам се придружите.
Да ли ћемо наставити сарадњу и у будуће, ја се надам да хоћемо. Овогодишњи пројекат је финансирао Секретаријат за културу града Београда, а прошлогодишњи Центар за интерактивну педагогију.
Верујем да је идеја довољно добра и да је показала оправданост и да ћемо се видети и нареднегодине.