Прва награда за најбољи писмени задатак

На Смотри ћириличке писмености, која је одржана у Тителу 23.5.2015. године, поводом Дана словенске писмености (24. мај), а у организацији Народне библиотеке ,,Стојан Трумић“ из Титела, ученица 1/2, Јована Јочић, освојила је Прву награду за најбољи писмени задатак на српском језику. То је Јованин трећи писмени задатак и написан је на тему Светли лик наше средњовековне књижевности. Ментор је била професорка Ана Марковић. Ова смотра је тринаеста по реду и окупила је велики број ученика основних и средњих школа Србије и Републике Српске.

Светли лик наше средњовековне књижевности

Са дивљењем и поштовањем посматрам речи за које знам да су написане пре више од пет векова. Покушавам да замислим вредне писаре који су исписивали слова што их је требало сачувати од заборава. Замишљам време у којем су живели. Видим зидине српских манастира, дворова и тврђава иза којих су се чувале тајне о животу једног народа. Поносна сам што му припадам.

Ратовало се да би се сачувала истина о преклу, да би се сачували рукописи наших најстаријих књижевника из времена настанка српске државе и српске књижевности. Монаси су пажљиво склањали те старе рукописе, те српске светиње, од руку освајача и насилника. У том мушком свету жене су биле нежне сенке, пратиоци својих мужева, својих господара, увек уз њих да им на све могуће начине помогну. Чини ми се да су помагале више од оног што је историја могла да забележи.

Једна нежна женска рука златним нитима на црвеном атласу, покрову за ћивот кнеза Лазара, извезла је похвалу своме владару, своме пријатељу и заштитнику. Јелена, жена деспота Угљеше Мрњавчевића, образована Гркиња са великим списатељским даром, која је остала без свог маленог детета, а затим и без мужа, склонила се на двор кнеза Лазара. Замонашила се и постала Јефимија. Јефимија, прва српска песникиња, ситним златним везом овековечила је део својих размишљања и осећања према српском мученику кнезу Лазару. То што њено дело постоји и данас, још више ме испуњава поносом.

Кад кнеза Лазара више није било да поведе и здружи Србе у борби за јединство и слободу, Јефимија у свом делу, које ми данас зовемо ,,Похвала Светом кнезу Лазару“, говори о кнежевим добрим делима и изузетним особинама. У Похвали Лазар је праведан човек и владар. Јефимија се диви његовој побожности и његовим напорима да сачува хришћанску веру. Лазар се у њеној Похвали, као и у народној легенди, приволео небеском царству, жртвовао и посато мученик. Као мудра жена, Јефимија схвата положај у ком се после Лазареве смрти нашао српски народ и моли Лазара да у свом ,,небеском вечном насељу“ не заборави на народ и да се моли за своје синове Стефана и Вука, како би савладали видљиве и невидљиве непријатеље. У овим речима слути се да Јефимија зна да поред Турака српску државу разједају и невидљиви непријатељи – вероватно неслога и раздор настао међу властелом после Косовске битке.

Јефимијина Похвала није хвалоспев пун узвишених и звучних речи. Она је топла и нежна. Зрачи разумом и одмереношћу. Она показује страх и моли за помоћ. Највише од свега Јефимијина Похвала је молба српске монахиње која брине за опстанак српског народа. И по томе, она је песникиња која на посебан начин, без сувишних речи, успева да дочара један тренутак у српској истроји као бол своје душе.