Награда ,,Борислав Пекић“ додељује се од 1994. године талентованим гимназијалцима Београда који пишу поезију, прозу, есеје (у свакој категорији по три награде). У сарадњи са Удружењем књижевника Србије формиран је жири Награде. Први председник био је академик Мирон Флашар, Пекићев друг из исте клупе у Трећој мушкој, а данас есеје оцењује др Петар Пијановић, књижевни критичар и професор Универзитета. Уз симболичну помоћ једног од професора српског језика и књижевности Пекићеве матичне школе прозне радове оцењује књижевник Радослав Братић, spiritus rector награде. Поезију после Богдaна А. Поповића, Павла Зорића и Вука Милатовића вреднује агилни песник Мирко Магарашевић. (Асистира им Славко Тадић у својству секретара награде). Рад Жирија регулисан је посебним Правилником садржаним у зборнику „Пекићева клупа“ (текст преузет са сајта Треће београдске гимназије). Ученици Седме београдске гимназије годинама освајају награде на овом веома важном и престижном књижевном конкурсу. Трећа Пекићева награда за есеј ове године припала је Радошу Бибесковићу, ученику 1/4, а ментор је професорка Ана Марковић.

Лик Андреаса Сама у збирци приповедакa Рани јади Данила Киша

 

Одавно је заспао Андреас Сам.Са њим је уснио и дечак из улице дивљих кестенова. Музика његове душе свирала је еолску харфу. Подизала је копрену са Андијевог лика. Суочавала га са истином. Брисала стварно, продужавала магловито и снено. Искидано из баршунастог албума. Откривала језик зрелога човека.

Дирнувши прву жицу, зачу се нижи тон, мушки бас његовог оца Едуарда. Мелодија стабилна, моћна: „Не бој се, сине.

Не бој се живота. Научи да пијеш животне напитке горко-слатког укуса. Није живот преко поља прећи“.

Андреас се следи од тамнога звука. Пипну другу жицу, нешто тању. Музика се сама разли на све стране:

„Нема више Динга. Нема ни коња који дотрајаше. Све се у животу може заменити. И коњ, и пас, и човек. Пријатељ не мора бити искључиво човек. Неки мисле да је то пас. Ко не воли животиње – тај не воли људе“.

Андреас претрну од сећања. Пожури да пипне трећу жицу. Висок тон, умилан.

„Љубав на помолу. Еолска харфа свира симфонију душе. Неизрецива етида младалачког заноса. Сваки трептај жице – то је дрхтај душе. Занос и усхићеност.“

Још би хтео да снива дечак. Али прсти беху немирни. Пипнуше и следећу жицу, и опет, и опет. Музика душе засвира по сопственом такту, без правила. Високи тонови, ниски, опет високи. Све се измеша наједном. Као у животу. Звуци среће и туге, торжествени и болни. Укуси разни: слатки, слани, кисели, опори, сочни и љути.

Све се усковитла и узнемири. Ветар се раздува на све стране. Односи младост и успомене. Изврну се живот наопачке. Све постаде загонетно. Звуци се измешаше, осећања такође, слике се прелепише једна преко друге. Уместо сингер машине – бокори ружа, а соба детињства обрасла лејом лука.

Шта је стварно и када почиње нестварно? Харфине жице не трепере више силно, музика душе јењава, тонови постају нејасни, мукли. Одјек звука полако се губи. Титрај жице умину и чује се само туп – туп – туп. Нешто се котрља по патосу.

Опет је и у мојој души јесен.

Падају кестенови.

Радош Бибесковић, 1/4